Prodaja naših njiva strancima - da ili ne?

Kakva će biti sudbina našeg poljoprivrednog zemljišta ukoliko se usvoje novi propisi kojima se dozvoljava da ga kupe stranci?  Svoje viđenje za Ekspert magazin daje Vladislav Nedić...

Verujem da ste u prethodnom periodu imali priliku da pročitate vest koja se odnosi na prodaju naše zemlje strancima. Kao što je i bilo očekivano, najverovatnije će biti uvedena određena ograničenja kako stranci ne bi mogli baš lako da kupuju našu zemlju.

Smatram da će predložena ograničenja, pod uslovom da se usvoje, biti dobra i biće u interesu Srbije. Naime, zemlja je resurs koji je ograničen i potrebno je veoma oprezno postupati sa njom. Nakon raspada bivše Jugoslavije, Srbija, a posebno AP Vojvodina, se profilisala kao ozbiljan izvoznik žitarica i uljarica.

Takođe, Srbija je jedna od retkih zemalja u Evropi koja može da proizvede više pšenice, suncokreta, soje i kukuruza u odnosu na sopstvene potrebe. Sve ovo je postignuto upravo iz razloga što je velika većina obradivih površina bila u vlasništvu domaćih privrednika i poljoprivrednika. Ukoliko bismo dozvolili prodaju zemlje stranim državljanima, bojim se da bismo postali, od zemlje koja pretežno izvozi poljoprivredne proizvode, zemlja koja bi morala da uvozi osnovne poljoprivredne sirovine. Neminovnost je da će strani kapital ući u našu zemlju (već i danas imamo parcele koje su u vlasništvu pravnih lica čiji su vlasnici strani državljani), ali moramo da radimo na očuvanju našeg najvažnijeg resursa, zemlje. Postoji opravdana bojazan da ukoliko stranci postanu vlasnici većeg broja parcela, plodovi sa tih površina (prvenstveno ovde mislim na voće i povrće) će završavati u njihovim matičnim zemljama.

Ukoliko bi se strategija naše države u narednom periodu zasnivala na razvoju prerađivačke i prehrambene industrije, koja bi sve proizvedene viškove pšenice, suncokreta, soje i kukuruza mogla da preradi i plasira ih u vidu gotovih proizvoda, kao društvo bismo podigli našu poljoprivredu na jedan viši nivo. Danas, u odsustvu dovoljnih prerađivačkih kapaciteta, sve tržišne viškove moramo da izvozimo i ovakav način nam predstavlja jedini izlaz iz trenutne situacije. Ne smem ni da pomislim šta bi se desilo ako bi svi tržišni viškovi ostali u zemlji i ne bi bili izvezeni, posebno u zemlje okruženja.

Zbog svega napisanog, lično smatram da nema potrebe da stranci ulaze sa svojim kapitalom u kupovinu naše zemlje, jer imamo dovoljan potencijal, da uz razvoj prehrambene i prerađivačke industrije, postignemo značaje rezultate u oblasti poljoprivrede. Takođe smatram da je krajnje vreme da sav naš kapacitet i potencijal iskoristimo u pravoj meri, jer imamo dovoljno znanja i veština da sve ciljeve sprovedemo u delo. Ono što nam nedostaje, a što možemo u manjoj meri pripisati našem mentalitetu, je to što nemamo adekvatnu disciplinu, kako u poslu, tako i u životu. Na ovom polju kao društvo možemo i moramo najviše napredovati.

Ostavite komentar