Soja je isplativija od kukuruza

Srbija ne mora da uvozi dodatne količine soje, već sve proizvedene količine bi mogle da podmire sopstvene potrebe. Treba napomenuti još i to, da je skoro celokupna proizvodnja soje u Srbiji NON-GMO, koja je i samim kvalitetom na visokom nivou i kao takva predstavlja jako cenjenu sirovinu za prerađivače iz okolnih i drugih zemalja.

Čitajući današnje vesti, naišao sam na jedan interesantan članak u kome se navodi da je proizvodnja soje isplativija od kukuruza. Članak je bio jako kvalitetno napisan na osnovu informacija koje su prikupljene od priznatog domaćeg stručnjaka iz oblasti agrara.

Poslednjih godina površine pod sojom u Srbiji su stabilne tj. svake sezone se poseje između 180.000 i 220.000 hektara. Interesantno je to što je Srbija jedina zemlja u Evropi koja je „samoodrživa“ po pitanju soje, tj. Srbija ne mora da uvozi dodatne količine soje, već sve proizvedene količine bi mogle da podmire sopstvene potrebe. Treba napomenuti još i to, da je skoro celokupna proizvodnja soje u Srbiji NON-GMO, koja je i samim kvalitetom na visokom nivou i kao takva predstavlja jako cenjenu sirovinu za prerađivače iz okolnih i drugih zemalja.

Sve navedene informacije su dobra osnova za odluku poljoprivrednog proizvođača da i ovog proleća poseje soju na svojim površinama. U AP Vojvodini, soja se najviše gaji u Južnobačkom okrugu, Zapadnobačkom okrugu i Sremskom okrugu a malo manje u Severnobačkom okrugu i u Banatu. Ukoliko se ispoštuje kompletna agrotehnika i ukoliko se primenjuju saveti agronoma i zaštitara bilja, prinosi u dobroj godini po hektaru, u Južnobačkom okrugu, mogu da dostignu i preko 4 tone po hektaru. Ako uzmemo u obzir i to da plasman proizvedene soje nikad nije upitan (velika većina otkupljivača u AP Vojvodini prima soju) kao i da cena u otkupu nikad nije potcenjena (otkupljivači se za vreme žetve utrkuju u tome ko će dati bolje uslove proizvođačima), dolazimo do jasnog zaključka da je soja jedna veoma dobra kultura za proizvodnju.

Prilikom odlučivanja koju kulturu sejati, treba se osvrnuti i na nekoliko prethodnih godina (poslednjih 5. godina) i konstatovati da cena soje u žetvi nikad nije bila manja od 300 EUR po toni (uvek je bila veća) što kod kukuruza nije slučaj (cena kukuruza je varirala od 100 do 200 EUR po toni). Uzmimo za primer da je prosečan rod soje (u Južnobačkom okrugu) 4,2 tone po hektaru sa projektovanom cenom od 320 EUR po toni. Ukupan prihod koji poljoprivrednik ostvaruje od soje je 1.344 EUR po hektaru, minus troškovi. Kod kukuruza, za primer ćemo uzeti prosečan prinos (opet u Južnobačkom okrugu) 10,5 t po hektaru sa projektovanom cenom od 120 EUR po toni, dolazimo do iznosa od 1.260 EUR, minus troškovi.

Na osnovu svega navedenog tj. na osnovu dobrog kvaliteta soje, dobrog potencijala za uzgoj u određenim okruzima, stabilnih prinosa, dobrog prihvatanja naše soje prilikom izvoza, stabilne cene i ostvarenih prihoda po hektaru, svakako je preporuka da se seje što više soje od strane naših poljoprivrednih proizvođača jer se time postiže konstantna profitabilnost, što svakom proizvođaču u konačnici i jeste najbitnije.


Svako dobro!

Vladislav Nedić
nedicv@gmail.com



Ostavite komentar